И најбезопасније, мада ни мало лепо, јесте вребално неверство са којим се свакодневно сусрећемо кроз бројне псовке. Изнервирани не бирамо кога или шта ћемо сочно да опсујемо! Откуд веза између секса и беса, открива нам прича Секс за бес.

Сигурно сте се некада запитали одакле и чему тај обичај, а при том нисте ни претпоставили да га нису измислили ни Французи, који су творци шампањца, ни Американци који су целом обичају додали њима тако својствени кич у виду конфета, шарених трака и трубица, као и музичку пратњу.

Овај обичаj, међутим, постојао је још у античким временима, када су се приликом поринућа брода или његовог првог поласка на пловидбу приносиле жртве боговима мора. Судећи по бројним митовима у старој Грчкој бродски прамац се заливао људском, а касније крвљу животиња, да би се богови мора умилостивили и штитили брод и посаду на путовањима.

У старом Риму о прамац брода се разбијала посуда са црвеним вином, која је симболизовала крв. Тако су Римљани стишавали и „подмићивали“ бога мора Нептуна. Иако су давно Римљани, као и цела Европа са многобоштва прешли на хришћанство, а Нептун је остао да живи само у миту, обичај се задржао у различитим облицима. Европски церемонијал, сад већ прихваћен у читавом свету предвиђао је најпре разбијање флаше црвеног вина, баш као у Риму, а у неким случајевима и рума као познатог и традиционалног морнарског пића. Шампањац је дошао тек касније када се заборавило примарно значење и сврха обичаја. Људи су заборавили да само црвено вино симболизује крв и да Нептун, као и старогрчки Посејдон нису знали за шампањац и да им његово пенушање баш не значи много. Али, некој свезналици је пало на памет да у тако свечаном тренутку треба употребити свечано вино тј. шампањац.

Коњи

Као дете сањала сам коње. Више их не сањам, али ме још увек једнако фасцинирају и понекад ми недостају. Taда зароним у себе и тамо их пронађем.

Коњи загледани једина је песма у којој сам их и описала као симбол племенитости и лепоте која страда у овом суровом свету.

И данас има крајева у Србији где се сматра грехом посећи липу. Енигму зашто је то древно веровање широко прихваћено још од старих Словена, погледајте у тексту Тера гром и ђавола

Ако желите да осетите дух Београда с краја 19. века, да утонете у време спокоја, породичне среће, безбрижне свакодневице, радости са пријатељима, али и осмеха на лицу када се на улици седи без ичега, требало би да уроните у фото-монографију Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића коју је приредио проф. Бранибор Дебељковић.

Марија Петричевић

Добро дошли на сајт који носи име моје маленкости, али није само моја лична презентација, већ и израз жеље да се отргну од заборава бројне занимљиве приче из културе, уметности, традиције, историје. Поред тога, овде се налазе и текстови који су сведочанство једног времена, начина размишљања и тумачења догађаја, бројних значајних и умних  људи.

На сајту су постављени само већ штампани текстови и радови, зато су и сви датирани. Има их у мом стваралачком коферу још занимљивих и вредних пажње, али ће они постепено бити додавани.

Циљ блога јестe да се повежу људи чија је свера интересовања, култура, уметност, духовност, историја, традиција, дакле теме којима се баве и моји текстови, а који ће овде размењивати своја искуства и размишљања, али и стицати нова сазнања. На овом блогу можете оставити теме за дискусију, своје недоумице, запажања, али Вас молим да не постављате теме везана за дневнополитичке догађаје или, пак, да се у њима испољава било који облик нетолеранције или мржње.

Критике и сугестије, мени лично упућене свакако су добро дошле, као и ваше идеје којима би се обогатио и проширо сајт.

Срдачан поздрав,

Марија Петричевић

Ко је била ова госпођа и колики је њен допринос балетској уметности, можете прочитати овде.